Zabranjena i kontraverzna hrana

Zabranjeni zalogaji: Najkontroverznije hrane na svetu

Pre nego što pređemo na opasne sireve i ilegalne supe, hajde da počnemo sa kratkom lekcijom iz biologije.

Kada se neka vrsta nađe izolovana na ostrvu, može početi da evoluira na neobične načine zbog novih uslova života. Ovaj fenomen naziva se ostrvski sindrom. Uz manjak predatora i ograničene resurse, životinje se prilagođavaju – ponekad veoma drastično. Dodo je izgubio sposobnost letenja jer više nije imao od koga da beži. Miš sa ostrva Sent Kilda postao je dvostruko veći jer više nije morao da se krije.

A izgleda da, kada niko ne kaže „nemoj“, ljudi ponekad odluče da stave larve u sir.

Casu Marzu: Sir koji uzvraća udarac

Upoznajte Casu Marzu, što u bukvalnom prevodu znači „truli sir“. Ovaj sardinski specijalitet nastaje od sasvim običnog pecorina u koji posebna vrsta muva polaže jaja. Kada se larve izlegu, one počinju da vare sir iznutra, pretvarajući ga u mekanu, kašastu masu – i da, punu živih crva.

Sir je i inače pomalo sumnjiva stvar: zgrušano mleko puno bakterija i buđi koje ostavimo da stoji mesecima. Ipak, verujemo mu. Sir je naš prijatelj.

Casu Marzu tu granicu poverenja ozbiljno prelazi.

Problem nije samo psihološki. Ako su larve žive – a tradicionalno jesu – i ako se sir ne sažvaće dovoljno dobro, one mogu preživeti u digestivnom traktu i izazvati intestinalnu mijazu, odnosno prisustvo larvi muva u crevima. Simptomi liče na trovanje hranom, uz dodatni mentalni užas saznanja da više niste sami.

Zbog toga je Casu Marzu zabranjen u EU, ali crno tržište i dalje cveta. Procene iz 2019. govore da je ilegalna trgovina vredela između 2 i 3 miliona evra godišnje. Neki ljudi radije jedu sir sa mrtvim larvama – tada se sir zatvori u kesu dok larve ne ostanu bez kiseonika, pri čemu se čuje tiho lupkanje o zidove kese. Kada zvuk prestane, sir je „spreman“. Kao kokice. Samo mnogo gore.

Supa od ajkulinih peraja: Tekstura bez ukusa

Većina ljudi je čula za supu od ajkulinih peraja, uglavnom zbog njenog pogubnog uticaja na populaciju ajkula. Ono što se ređe zna jeste da peraja zapravo nisu meso. Ona su gotovo u potpunosti sastavljena od hrskavice i kolagena, bez ukusa i gotovo bez nutritivne vrednosti.

Zato se i služe isključivo u supi – čorba nosi sav ukus.

Jedina „prednost“ peraja je njihova tekstura, koja se opisuje kao žilava, hrskava, želatinozna ili elastična. Iskreno, to zvuči kao opis većine stvari koje ne bi trebalo jesti.

Iako postoje biljne i veštačke zamene, tradicionalna verzija se i dalje smatra „pravom“, što dovodi do ubijanja miliona ajkula svake godine – sve zbog osećaja u ustima.

Aki: Ukusan, ali smrtonosan ako se pogreši

Aki je voće poreklom iz Zapadne Afrike, a najčešće se vezuje za jamajčansku kuhinju, posebno jelo aki sa slanom ribom. Jestivi deo ploda ima blag, orašast ukus, sličan pasulju.

Problem nastaje ako se aki ne sačeka da potpuno sazri.

Nezreo ili loše očišćen aki može izazvati jamajčansku bolest povraćanja, ozbiljno stanje koje može dovesti i do smrti. Zbog toga je sirov aki zabranjen za uvoz u SAD. Tamo se može jesti samo konzerviran i potpuno termički obrađen – ili sveže u mestima poput Floride, gde se uzgaja pod kontrolisanim uslovima.

Supa od ptičjeg gnezda: Da, stvarnog

Iako zvuči poetski, supa od ptičjeg gnezda sadrži pravo ptičje gnezdo. Određene vrste čiope prave gnezda gotovo isključivo od svoje pljuvačke, koja se osuši i stvrdne.

Ta gnezda se kasnije čiste i ponovo hidriraju u supu želatinozne teksture. Bogata su mucinima – proteinima koji se nalaze i u ljudskoj pljuvački i sluzi. Drugim rečima, ovo je supa od ptičje pljuvačke.

Nažalost, predstavlja i visok rizik od prenosa ptičjeg gripa, zbog čega je zabranjena u SAD.

Ortolan: Delikates koji je otišao predaleko

Na kraju dolazimo do ortolana, male ptice pevačice koja je nekada bila francuski specijalitet.

Priprema je brutalna. Ptice se drže u mraku, što ih tera da se prejedaju. Kada se dovoljno ugoje, dave se u konjaku, peku cele i jedu – sa kostima, nogama i glavom.

Tokom jela, jede se ispod salvete ili peškira. Jedni kažu da to zadržava aromu, drugi da skriva čin od Božjih očiju.

Ubijanje ortolana zabranjeno je u EU 2007. godine jer je vrsta bila dovedena do ivice istrebljenja. Danas se populacija oporavila, a ovaj „specijalitet“ ostaje primer tradicije koja je trebalo da nestane.